Пећка патријаршија је манастирски комплекс код Пећи. Настала је у клисури Пећке Бистрице, познатој по пећинама у којима су обитавали монаси. По том називу су и Патријаршија, као и град, добили име. Грађен је преко стотину година од треће деценије XIII века до средине XIV века. Цркву Светих Апостола подигао је 1230. године, по жељи Светог Саве, архиепископ Арсеније. Цркву Светог Димитрија пре 1324. године гради архиепископ Никодим, а цркву Богородице Одигитрије, мали храм Светог Николе и припрату која повезује ове три цркве, око 1330. године архиепископ Данило II. Све до средине XVIII века центар је српске цркве и у том периоду су нега и брига о црквеном средишту трајали непрекидно.

Средином XIII века, из Жиче је у цркву Светих Апостола премештено седиште српске архиепископије, која је 1346. године уздигнута на ранг патријаршије. После пада Смедерева (1459) и смрти патријарха Арсенија II (1463), патријаршија је била укинута, а њено подручје потчињено Охридској архиепископији. Приликом обнављања Пећке патријаршије 1557. године, велику улогу је имао Мехмед-паша Соколовић, турски велики везир, родом Србин из Старог Влаха. Његов брат Макарије постао је први патријарх обновљене патријаршије (1557-1574). Обнова Пећке патријаршије, духовног и културног средишта српских крајева под турском влашћу, имала је далекосежан значај. За оживљавање градитељске, сликарске и књижевне делатности, обнављање и изградњу храмова, развој живописа и иконописа, осим Макарија Соколовића, нарочито је заслужан Пајсије Јањевац (патријарх 1614-1647).

После уједињења Српске православне цркве, у манастиру Пећка патријаршија устоличен је 1924. године Димитрије, први патријарх обновљене Српске патријаршије. Од тада, сви изабрани српски патријарси устоличавају се у овој српској светињи.